Пише: Др.Тудор Раду ТИРОН, почасни члан ДСГ “Милош Обилић”

Четрдесета годишњица Националног одбора за хералдику, генеалогију и сфрагистику Румунске академије која је обележена 2011. године прошла је скоро незапажено. Међутим, десет година раније, организована је свечаност са предавањима и јавним представљањем медаље која је издата поводом те прилике. Пад интересовања и стручњака и заљубљеника је очигледан и, на жалост, неповратан.

Успон и пад ових помоћних историјских наука у Румунији је објашњив. Уметност и наука- хералдика, као и генеалогија нису прошле исти развојни пут као у Западној и Средњој Европи. Људи су знали своје претке и употребљавали грбове, али на неправилан начин. Као пример тога, једини потпуни објављени приказ румунске бојарске класе, књига Октава Ђорђа Леке (Octav-George Lecca) „Породице румунских бојара“ („Familiile boiereşti române“) из 1899. је пуна генеалошких легенди и грешака које нису одрживе. Са друге стране, грбови су употребљавани, од државне хералдике па наниже, са великим бројем различитости и необичности. Постојали су добро замишљени грбови, јасних и логичних композиција, али је било и случајева злоупотреба и неразумевања правила хералдике. Тако, Франц Јозеф Зулцер (Franz Josef Sulzer), швајцарски писац који је ступио у аустријску војску, и који је био упознат са обичајима старих влашких друштвених кругова, 1780. године пише:

„Већина бојара се навикла да поседује кочије које су увозили из Трансилваније или Беча, а стављали су их у употребу да чак, претходно, са њих нису уклањали грбове бивших власника“.

 

Није потребно даље коментарисати…

Још један разлог неразумевања хералдике и генеалогије лежи у недостатку строго утврђеног начина истраживања: помоћне историјске науке су добиле своје место на универзитетима тек на крају ХХ века. Посебних писаних дела је било мало, нарочито што се тиче вештине блазонирања, где је терминологија на румунском језику далеко од тога да буде коначно регулисана.

Занимање за хералдику и генеалогију у савременој румунској држави (од 1866.) је, на жалост, недоследно и неравномерно. Што се тиче геналогије, скоро сви аутори су обраћали пажњу само на историју својих породица. Обучени истраживачи, као што је сенатор Штефан Д. Гречану (Ştefan D. Grecianu, 1825-1908) остављали су своје објављене радове недовршеним или су се бавили скупљањем генеалошког материјала целог живота без постизања коначних резултата свог рада. Главни резултат овога јесте да су заљубљеници у грбове и родослове (који су,као по правилу, заинтересовани за обе науке) били припадници „више класе“ и имали су своје каријере које су биле без додира са њиховим интересовањима: Метеју Карађале (Mateiu Caragialе, 1885-1936) је био писац, Емануел Хаџи-Моску (Emanuel Hagi-Moscu 1882-1976) архитекта, Фердинад Барш (Ferdinand Bartsch, 1913-1983) инжењер, Петре В. Настурел (Petre V. Năsturel, 1854-1920), Марчел Струдза-Саучешти (Marcel Sturdza-Săuceşti, 1896-1984) и Октав-Ђорђе Лека ( Octav-George Lecca, 1881-1969) су били официри, Штефан Д. Гречану (Ştefan D. Grecianu), Паул Горе (Paul Gore 1875-1927), Јоан К. Филити (Ioan C. Filitti, 1879-1945) и Константин Гане (Constantin Gane, 1885-1962) правници, итд. Самим тим, њихово занимање за хералдику и генеалогију је почињало тек након завршених дневних активности на својим пословима, политици или друштвеном животу. Од краја 19. века, хералдика је била више хоби него професионални интерес.

Након стварања Велике Румуније 1918. године, ствари су се промениле. Сликар из Трансилваније Јозеф Шебештињ од Кеопеца (József Sebestyén of Keöpecz, 1878-1964), је 1921. године, уочи крунисања Краља Фердинанда за владара свих Румуна, на брзину изобразио државни грб. Закон о државном грбу предвидео је стварање Саветодавног одбора за хералдику при Министарству унутрашњих послова. Имајући за главни циљ давање сагласности за месне грбове, Одбор је 1928. године завршио рад на грбовима седамдесет једног округа краљевине, које је пратило десетине и десетине грбова градова и насељених места, а сви су били одобрени краљевским уредбама у току следеће деценије. Одбор је имао прекиде у раду, због чињенице да је званична Уредба издата тек 1938. године када је већи део рада био окончан. Међутим, битно је напоменути да, у начелу, добро замишљена (и са хералдичке и са историјске тачке гледишта) сва месна хералдика је хомогено реализована (кроз рад једне особе – Думитруа Пакураријуа (Dumitru Păcurariu) познатог и врсног хералдичког уметника). Уредба из 1938. је предвидела да ће Одбор бити задужен за грбове села, као и оних за „цивилне, војне и црквене установе“. Употреба личних грбова је остала незаштићена као колатерална штета одредаба Устава из 1866. и 1923. којима је забрањена дискримнинација између друштвених класа, као и коришћење страних племићких титула.

Са генеалошке тачке гледишта занимљива је 1938. година, у чијој позадини је био ауторитарни режим којег је оличавао Краљ Карол Други. Детаљан пројекат за такозвани Румунски генеалошки институт био је представљен од стране Ђорђа Д. Флорескуа (George D. Florescu, 1893–1976) помоћника директора Градског музеја Букурешта Николае Јорги- великом историчару, који је у то време био Краљевски саветник (пројекат је такође укључивао и потребу за подршком унутар самог Друштва као за Алманахом румунског „племства“). Овај корак треба повезати са информацијом да је Карол Други имао намеру да тих година установи систем племићких титула француског типа, где би потомци бојара добили звања према старини и статусу сваке породице. Никада правно успостављен, овај наводни систем је ипак постао могућ због чињенице да Устав из 1939. године није имао писану одредбу као његови претходници о забрани племићких титула. Тако је створен простор за успостављање, де јуре, румунског племства.

Пад режима Краља Карола, значајни територијални губици 1940, диктатура и најзад рат имали су последице на развој и хералдике и генеалогије. Саветодавни одбор за хералдику је практично престао са радом, а Генеалошки институт је остао само на степену пројекта. Међутим, 1943, група истакнутих генеалога потакнутих од поменутог Ђорђа Д. Флорескуа оснива „Румунски генеалошки круг“. Поред истраживања прошлости породица у земљи, удружење је требало да „успостави духовну везу између свих истраживача у прошлости, како би се одржала свест о делима предака, за добробит Отаџбине“. На челу са генералом Михајом Раковица-Чеханом (Mihai Racoviţă-Cehan, 1868-1954), удружење је међу члановима имало значајан број историјских истраживача, као јасан знак да новонастала генеалогија није више само хоби за људе из високог друштва, него и изазов за обучене научнике.

На жалост, и ова иницијатива је била пролазног карактера због политичких и друштвених промена које су уследиле; падом монархије (1947) и крајем „старог режима“. У тим временима, новонастајућа генеалогија и хералдика, се могла сматрати „делом против народа и државе“, а више него много заљубљеника у ове научне дисциплине су неминовно „компромитовани“ као „буржоазија и земљопоседничка класа“. Неки су били изложени злостављању и чак изгубили животе из политичких разлога. На пример, стари генерал Раковица-Чехан је у 86. години умро у затвору у Сигету, док је Север Зота (Sever Zotta, 1874-1943), истакнути генеалог из Буковине, умро у совјетском заробљеничком логору. Неки су успели да побегну али су изгубили свој друштвени статус, те су доведени на ивицу умирања од глади. На пример, цењени истраживач из Бесарабије Георге Г. Безвикони (Gheorghe G. Bezviconi, 1910-1966) је у својим педесетим годинама могао да добије само посао као чувар гробља. У међувремену, млађе генерације су биле искључиване са универзитета због „сумњиве прошлости“ њихових породица.

Две нове деценије су прошле без јавних активности на пољу

хералдике и генеалогије. Они који су избегли политички прогон наставили су да се окупљају у приватним домовима, који су постали поприше узаврелих разговора о прошлости. Почетак седамдесетих година 20. века донео је промену става режима. Имајући на уму пример Совјетског Савеза, где је месна хералдика оживљена, Државни савет Социјалистичке Републике Румуније донео је 1970. године одлуку о покретању израде грбова за округе и градове, водећи рачуна да они „симболички прикажу најкарактеристичније елементе у вези са историјом, традицијом те са политичким, економским и друштвеним односима“. Две године касније, сав рад је био завршен и Румунија је добила своју „социјалистичку“ месну хералдику која је остала у употреби до револуције 1989. године. У исто време, разним стручњацима је било дозвољено да присуствују (лично или слањем радова) посебним, научним састанцима о хералдици и генеалогији. Раније поменути Фердинанд Барш, кнез Марчел Струдза-Саучешти (1896-1984), професор Трајан Ларионескул (Traian Larionescul,1905-1979),хералдичари Дан Черноводјану (Dan Cernovodeanu, 1921-1999) и Жјан Н. Манеску (Jean N. Mănescu, 1927-1999) и други, представљалуи су Румунију на Десетом конгресу генеалошких и хералдичких наука у Бечу 1970. године. Тада су успостављени контакти и у земљу донети нови методи проучавања, као и нов менталитет.

Било је довољно аргумената за стварање научног тела. У вези тога, 2. априла 1971. године, група хералдичара и генеалога послала је Меморандум председнику Академије друшвено-политичких наука. У писму се подржава оснивање Одбора за хералдику, генеалогију и сфрагистику при Институту за историју „Николае Јорга“ у Букурешту. Први састанак Одбора одржан је 12. маја исте године. Као изравним „наследником“ Румунског генеалошког круга из 1943. године (Ђорђе Д. Флореску је био, такође, један од потписника Меморандума), Одбором је председавао професор Михаил Берза (Mihail Berza, 1907-1978), а од 1989. академик Дан Бериндеј (Dan Berindei,1923). Од оснивања, Одбор се показао као право место за предавања и дебате на разне теме, а чланови су охрабривани да присуствују домаћим и међународним састанцима. На пример, велики број важних књига је објављен од стране Трајана Ларионескула, Дана Черноводјануа, и Жјана Н. Манескуа, док је Марија Догару (Maria Dogaru, 1934-2006) приказала печате из колекције Државног архива. Афирмисани исте године, генеалог Штефан С. Горовеј (Ştefan S. Gorovei, 1948.), Константин Резакевић (Constantin Rezachevici, 1943) као и други нашли су место за размену идеја и унапређење знања о кнежевској и бојарској генеалогији. Иако су приморани да оду у избеглиштво, стручњаци као што су Дан Черноводјану и кнез Михај Димитрије Стурдза (Mihai Dim. Sturdza, 1934.) убрали су тамо плодове својих истраживања, и деловали су као стални „амбасадори“ румунске хералдике и генеалогије у страној стручној јавности.

Политичка промена 1989. године имала је последице и на поменуте

области. Одбор је позван да изрази свој став поводом пројекта за државни грб. Покренуте су дебате, у и изван Одбора, са великим одјеком у медијима. Усвајање новог државног грба, законом из 1992. године, доказало је да је Одбор са двадесетогодишњом активношћу достигао зрелост да служи друштву. Текст истог закона који је усвојила Скупштина Румуније предвиђао је да Одбор има право да анализира и доноси одлуке о усвајању пројеката из области месне хералдике (накнадно одобрених од председника Владе). У две узастопне одлуке Владе (1993. и 2003.) детаљније је предвиђено да су одлуке Одбора сада обавезне у области грбова округа, градова, вароши, општина, насеља и села (остатак месне хералдике није регулисан законом, са изузетком грбова Румунске православне цркве, које је одобравао Свети Синод).

Потчињен директно Румунској Академији, Одбор је постао „национални“. Реч није без значаја због чиљенице да су, у пост-револуционарно време, основана два огранка; у граду Клуж-Напока (за регион Трансилваније) и у граду Јаши (за регион Молдавије). Под вођством два истакнута историчара, академика Николаеа Едројуа (Nicolae Edroiu, 1939.), и горе поменутог Штефана С. Горовеја, огранци су прикупљали своје чланове, који су коначно постали и пуноправни чланови Националног одбора. Три центра су имала паралелан суживот, одржавали су посебне седнице где су афирмисани генеалози и историчари „новог таласа“ (практично је немогуће набројати њихова имена, због јако живе активности која је карактерисала хералдику и генеалогију одмах након револуције, док слобода говора није коначно успостављена).

Огранак Одбора у Јашију је био нарочито богат у научном доприносу. Оживљена је стара идеја о периодичном издању посвећеном генеалогији и хералдици (што је касније постало ревија „Архива Ђенеалођика“ (“Arhiva Genealogică”) за којом је следила ревија „Херб“ (“Herb”)), а и организовани су редовни годишњи састанци (сада двогодишњи). Тако је, прошле године одржан 16. Конгрес генеалогије и хералдике, са 71 учесником из Румуније и неколико других земаља. На крају, али не и најмање важно, Огранак у Јашију је успео да ојача везе између истраживача из републике Молдавије и Украјине као успомену на оно што је била Кнежевина Молдавија чији делови Буковина и Бесрабија су неправедно прикључени Аустријском и Руском царству. Институт за генеалогију и хералдику најзад је основан у Јашију, а име је добио по Северу Зоти, генеалогу који је 56 година раније умро у совјетском Гулагу.

Данашња панорама изучавања хералдике и генеалогије у Румунији је, занимљиво, и богата и сиромашна. У једну руку, ове дисциплине су најзад прихваћене на универзитетима, са бројним дипломским и магистарским радовима па чак и докторским дисертацијама које су успешно одбрањене. Инструменти за рад (као што су изводи из докумената, натписи, кованице, печати и слично) су објављени, а начини комуникације и размене идеја су сада неупоредиво бројнији него у прошлој деценији. Са друге стране, занимање за ове помоћне науке стално опада. Студенти и средњошколци налазе веома мало прилике да се баве грбовима и родословима током школовања и практично не постоји сталан интерес људи узраста испод 30 година (бар колико је аутору познато).

Међутим, ствари треба посматрати позитивно. Тачно је да је старо схватање хералдике и генеалогије на локалном нивоу било нетачно па чак и сасвим погрешно (као што је написано раније) и да је доба комунизма обрисало већи део онога шта је обичан свет знао о прошлости својих породица. Родословна сећања су нестала, и објашњиво је зашто су приче о титулама и достигнућима наших предака предмет подсмеха других људи. Овакав став није нов, што се огледа кроз главног јунака књиге „Танасе Скатију“ („Tănase Scatiu“) романа из 19. века који је написао Дуиљу Замфиреску (Duiliu Zamfirescu). Танасе, који се обогатио тако што је опљачкао свог господара је говорио:

„Ако имаш новца онда си бојар. Ако немаш новца можеш сићи низ коноп са Небеса,и то уопште неће бити важно.“

И даље, без коментара…

Генеалогија и хералдика новог доба нису проглашавале људе племенитима.
Нико не може да бира своје претке. Међутим, важно је разумети да свако има право на грб, и да свако има обавезу да чува, разуме и преноси сећање на своје корене. Препород хералдике и генеалогије ће се догодити у Румунији, као што се десило на другим местима, када и ако се народ буде одговорно односио према овом праву и обавези.

Превео са енглеског: Марко Дражић